Интервју – Александар Дунић

0

Глумац Александар Дунић телевизијској публици познат као Кокан из серије „Породично благо“, доктор Попац из „Срећних људи“, по улози Ћирка у серији „Бела лађа“, дао је интервју за интернет ТВ Палилула уочи извођења представе „Лажи ме“ у Установи културе Палилула, који преносимо.
Разговор Александра Дунића са Вуком Росандићем протекао је претежно у шаљивом и хумористичком тону.

Којих игара си се играо кад си био дете?

Кликере, играо сам све живо што је тад било актуелно. Нисам имао тротинет, а била ми је жеља. Не знам зашто тај тротинет нисам имао, вероватно зато што је био склон паду, лако се губила равнотежа. То и клизаљке отац није хтео дуго да ме пусти, плашио се да не паднем на леђа, да не разбијем главу, после сам и клизао, све сам радио.

Твој омиљени филм и ТВ серија у том периоду, код нас су ТВ серије биле нарочито популарне?

„Позориште у кући“ сигурно, касније је дошао „Врућ ветар“ пред крај седамдесетих. Филмови, ја мислим да су у то време партизански филмови били актуелни. Снимали су се партизански спектакли. Тадашња држава је добро разумела да су филмови амбасадори једне земље и да преко филмова може доста да се промовише култура и држава и њен вредносни систем. Филмови, уопште уметност и спорт највише крче пут ка неким непознатим дестинацијама и приближавају људе.

Кад ти се јавила истинска жеља да будеш глумац, да ли је то ишло поступно?

Нисам имао уопште никакву представу да ћу бити глумац. Све се десило случајно и све се десило спонтано као и све оне најлепше ствари које се догоде.

Ништа се не дешава случајно.

Па имао сам неког материјала, ајде да кажем, имао сам сигурно нешто у себи, неку базу, али је просто требало да се догоди један стицај околности који би ме одвео на ту праву страну и освестио тај мој потенцијал.

Па шта се то десило?

Десило се, да сам упознао Синишу Павића. Ја сам у то време неуспешно студирао Грађевину трећу годину по трећи пут. И Синиша Павић, пошто је он човек, добар посматрач, има добро око, запажа детаље, није он случајно био судија. Он је видео да са мном нешто није у реду, да не функционишем најбоље и да сам негде дебело „забаговао“ и он ми је предложио да одем да видим како се снима филм. Ја одем на снимање филма, и деси се љубав на први поглед као и све велике и фаталне љубави.

Који је филм био у питању?

Филм је био „Тесна кожа“. И ту су били Воја Брајовић, Лане Гутовић и покојни Аца Ђорђевић који је режирао тај филм. И Синиша каже Аци Ђорђевићу, пошто је он то писао, ево шаљем ти једног клинца ти га мало погледај, види ако нечем служи ти га употреби. Аца Ђорђевић мени да да статирам у том филму. Ја сам једноставно, потпуно интуитивно и тачно препознао да је то за мене. Ја сам се те ноћи вратио кући као потпуно други човек са јасном свешћу да хоћу да упишем глуму.

Уписао си Академију, претпостављам да си је завршио за разлику од Грађевине?

Јесам, зато што се тамо тешко пада, потребно је само да редовно долазиш на часове, Академија ће те сама избацити на површину.

Прва позоришна представа?

Прва представа је била „Маска“ Црњанског у Народном позоришту у режији Никите Миливојевића.

Црњански уме да буде тежак?

Па уме да буде тежак, али била је питка, добро направљена лепа представа, публика је волела и била је у том моменту веома, веома актуелна. Тема њена, основна нит је да су се Срби тешко сналазили у Европи, да су у тој истој Европи често пута били топовско месо и да су служили као ратници. И без обзира на њихов углед друштвени и своја достигнућа да су увек негде били грађани другог реда. Представа је те 1993. године заиста била потпуно актуелна.

Како и од кога је дошао позив за једну од улога у серијалима по којима си публици познат?

„Срећни људи“, 1993. године, Синиша Павић. Ја сам тада био на четвртој години Академије и то је једна јако лепа и згодна коенциденција да човек завршава Академију, да га задеси таква срећа, да добије једну велику улогу у великој серији која ће се радити следећих пар година. Ја сам добио ту улогу, али кад погледа човек у серији се глумци обраћају и старијој генерацији и средњој генерацији и деца су покривена, свако има своју циљну групу. Посебно те породичне серије које је Синиша писао. Оне су се обраћале широком аудиторијуму, фактички покривале су читаву популацију и увече кад се серија емитује била је тачка окупљања породична.

Кад сада погледаш са временске дистанце „Срећни људи“, „Породично благо“, „Бела лађа“, који рад на снимању ти је био најомиљенији?

Убедљиво „Бела лађа“. Па просто то је опет стицај околности и ја сам био у неким годинама кад сам већ био сазрео и кад сам разрешио, наравно неке дилеме сам са собом. У почетку смо сви ровити, па се питамо да ли јесмо, да ли нисмо, имамо често сумње. Сумња као здрав пратилац свега што је креативно и стваралачко. Тако да сам у „Белој лађи“ био спреман, био сам много зрелији као човек, много сам више знао о свету и животу.

Интересантно да си у пар неких интервјуима рекао, да кад не би глумео или кад би сад завршио са глумом, да би врло радо био пољопривредник.

Да, пољопривреда, село. Па зато што сам ја сељачког порекла, моји су преци били сељаци и мени је пољопривреда нешто што ми је блиско. Ја сам доста времена као дете, на распустима проводио на селу. Тако да ја, не морам да будем сељак, мене може Министарство пољопривреде да запосли као саветника. Вероватно бих био много бољи саветник од ових што сад тамо седе, јер ја волим тог сељака, ја га волим, а они често су административци, раде са људима којим им ништа не значе. Тако да условно треба схватити село. Оно је заправо синоним за природу. Природа је коректор човеков и увек човек треба да буде у блиском контакту са природом и у блиском односу, јер природа га увек стави тамо где му је место. А место му је да буде мали, да не диже много главу и нос и да не умишља да је нешто посебно и велико.

Имаш заиста богату глумачку каријеру, а уопште се ниси трудио да је градиш, кроз рецимо, неке бомбастичне изјаве у жутој штампи, то те уопште није интересовало?

Потпуно су ти тачна запажања. То је све субкултура. Жута штампа је као споредни колосек на железничкој станици, онај колосек са одбојницима на крају, ето. Постоји нешто што се зове дух времана. Ми смо вероватно упали у једно време које негује ту субкултуру и доста дуго већ живимо у њему. Субкултура не да човеку да се развије. Ту не можеш да се замислиш, не можеш да нешто дубоко проживљаваш. Велике ствари су оне које нас окупирају целог живота. Постоје велике реченице о којима се да размишљати читав живот, а шта у жутој штампи о чему се да размишљати сем тог момента, ко је где био го на плажи, коме је спао брусхалтер итд. То су страшне ствари. У време кад смо ти и ја били деца, само да те подсетим, постојала је борба против шунда то се све да опорезовати.

Али и у тим уређеним друштвима, чини се, да се шунд и кич плански пропагирају, намерно?

Па исто, ником не треба образован грађанин. Што год је грађанин образованији све теже долазиш до власти и све ти поставља незгоднија и незгоднија питања и све више тражи и све више види ко си ти у ствари. Дошло је време кад власт уопште нема идеју да се човек подигне, да се уздигне, да буде велики, да се издигне из примитивног да порасте, да не буде на нивоу егзистенцијалних потреба, да ли има кућу, односно пећину, да ли има шта да једе итд. Не мислим ја да је свет нешто много бољи у томе, ни најмање.

Шта је за тебе савршена срећа?

Живот проведен у љубави. У апсолутном осећању и пуноћи тог божанског осећања које се зове љубав. Провести живот лишен љубави или са тако великом емоционалном празнином је нешто страшно, чак патолошко. То може само да одведе човека у зверско, у смрт у нека страшна стања.

Постоји ли нека особина код тебе која те највише нервира?

Требао си то да ме питаш пре 25 година кад сам био према себи много строжи.

Боље сад, сад си објективнији.

Не, са годинама човек постаје болећив према себи, па своје мане почиње да милује. Можда си ти још строг и млад, а ја већ нисам Шта ја знам, шта ме нервира, можда што нисам био мало вреднији. Некад сам склон инерцијама, склон сам неком тако протоку времена, али да ствар буде апсурднија никад ми није било досадно. Ја не знам шта је досада. Мени је досада једнака равној црти на екг-у.

Која те особина код других људи највише нервира?

Мислим да је то лаж. Постоје озбиљне лажи. Ја могу тебе да лажем тако да те пошаљем на фронт без разлога или да ти учиним још друге ствари. Или да те лажем да је за твоје добро да изгубиш радно место на пример, јер је твоја срећа на бувљаку, ти ћеш тамо да зарадиш велике паре, а теби ће се због тога распасти породица сви ћете оставити, жена ће да те најури, деца ће да те презру итд.

Ти ћеш имати овде у Установи културе Палилула представу чија је основа контекст малих ситних лажи које те инспиришу да спасеш свој брак?

Ја ћу у овој дивној Установи културе Палилула међу овим дивним људима које познајем и са којима се дружим, имати представу. Али ту је лаж средство љубави. Ту је љубав примарна, ту у мушко женским односима постоји жена која бескрајно много воли тог човека и толерише му да он лаже, лаже, лаже, зарад тога да они преживе, да преживи њихов брак, да преживи њихов однос. Јер после 25 година брака долази до криза, можда није савршено, није идеално посебно на дуге стазе. Тако да овде је лаж афирмисана као нешто племенито. Представа се и зове „Лажи ме“. То је написао Саша Симоновић, иначе директор Културног центра у Аранђеловцу, Жељко Мијановић један диван драматург је драматизовао, играмо Александра Бугарски глумица Београдског драмског позоришта коју публика зна и ја. То је једна лепа зрела комедија нарави са елементима гротеске. Страшно личи на „Балканског шпијуна“ на односе Илије Чворовића и Данице, с тим што нису поновљени ликови и ту женски лик није инфериоран, она је та која из позадине вуче конце и све зна шта се око ње дешава. Још једна занимљива ствар, кад сам прочитао текст кажем писцу, овде је жена већи човек од њега. А он каже, а кад жене нису већи људи од нас.
Да најавимо гледаоцима 25. марта у Установи културе Палилула у 8 сати представа „Лажи ме“. Нека дођу биће им лепо, лепа дивна комедија, лепо ће се забавити и видети докле може све љубав, колико је љубав велика, колики је то мотив, шта све човек у име љубави може да учини за партнера.

Да ли је тотално или донекле тачна теорија, коју не знам да ли заступаш, да постоји истих пар хиљада људи који годишње посећују позориште, и да практично иду од једног до другог позоришта и гледају представе. Или ако је то тако заиста, како да се то мало прошири и омасови посета позориштима као што смо ми урадили овде у Установи културе?

У значајном делу си отео мој одговор. Што се тиче ових официјелних позоришта, великих позоришта која су брендирана и која већ дуго живе и постоје, ја мислим заиста да су ту статистике варљиве и лажне. Причало се рецимо да 7-8 процената публике односно становништва Београда иде у позориште. Ја мислим да је та цифра много мања, то не прелази можда пар процената, зато што једна те иста публика шета од позоришта до позоришта. Све то улази у неку збирну масу и ту је статистика варљива, тако ми дођемо до тих 7-8 посто. Али у ствари ја мислим да је то један ужи круг људи који је ушао у годишњи збир позоришта.
Али оно што је драгоцено, то је ово што се дешава у Установи културе на Палилули, што се круг људи преко оваквих сцена шири, долазе нови људи који нису ту стицајем околности, који нису то стекли као навику. Питање је, можда су живели и по мањим местима у унутрашњости, позориште је често и далеко, недоступно, везано је ипак за градове за неке урбаније средине. Захваљујући руководству Установе културе Палилула и самој општини која је препознала да треба да се публика негује они сад овде долазе. Ја слушам од људи да је просто овде сала крцата, да је све распродато. Ево сад кад сам улазио унутра видео сам огроман ред људи који чекају да добију карте. Тако да је позориште као и многе друге ствари навика, значи треба људе навикавати и позоришна публика се негује.

Како се теби чини ова акција Градске општине Палилула, а првенствено иницијатива председника општине Палилула Стојана Николића да све представе и концерти на општини Палилула буду апсолутно бесплатни?

Ја потпуно ту акцију подржавам. Председник је ту скроз у праву. Ова сала се већ издржава, већ се греје, људу у њој већ примају плате, зашто би она била полупразна. Треба то пунити и друго преко пуне сале ми ћемо однеговати нову генерацију гледалаца и сутра ће они гледати све захтевније и захтевније представе, све веће, боље програме, а у ствари ћемо преко тога имати све више освешћеног грађанина, имаћемо човека који ипак очекује нешто од живота, тражи, има јасан вредносни систем зна шта му је битно, шта му је небитно. Па позориште је велика школа живота. Кода нас у Србији мора уметност да буде донирана јер не може човек да се сведе на егзистенцијалне потребе, не може да се сведе на примарне анималне потребе. Мој професор је говорио за глуму, а можда је то везано и за читаву уметност – уметност у својим највишим сверама може да дотакне чак и научно. Ти свој живот можеш да оправдаш и само са једном песмом и само са једном улогом, ако је била велика и ванвремена не мораш ништа друго да радиш, имао си се рашта и родити.

Подели

О аутору

Градска општина Палилула

Оставите коментар